Историја развоја опреме ЕДИ (електродејонизација) почела је са концептом који је предложен 1950-их, а комерцијална примена је постигнута 1987. Након тога се брзо проширио широм света, постајући главна технологија за припрему ултра чисте воде.
Концептуална појава (1950-1980-е): Теоријску основу технологије електродеионизације (ЕДИ) предложили су амерички истраживачи још 1950-их, комбинујући принципе електродијализе и јонске размене, са циљем да се постигне континуирани процес десалинизације без хемијске регенерације.
Комерцијални пробој (1987): Године 1987, Миллипоре Цорпоратион у Сједињеним Државама успешно је лансирала први комерцијални ЕДИ уређај, Ионпуре ЦДИ™, чиме је обележен формални улазак ове технологије у фазу практичне примене и почетак нове ере индустријске примене.
ЕДИ (Елецтродеионизатион) је процес мембранског одвајања десалинизације који органски комбинује електродијализу и размену јона; то је високо{0}}технолошка, зелена и еколошки прихватљива технологија. На међународном нивоу, тренутно је у функцији преко 3.000 ЕДИ (Елецтродеионизатион) јединица, са укупним капацитетом преко 30.000 м³/х.
Током протекле две деценије, ЕДИ технологија је доживела брз развој, проналазећи широку примену не само у пројектима ултра чисте воде у електронској и фармацеутској индустрији, већ и постепено замењујући традиционалне мешовите{0}}системе десалинизације у пројектима деминерализације хемијских термоелектрана, одражавајући зелену и еколошки прихватљиву технолошку надоградњу.
У будућности се очекује да ће ЕДИ технологија постићи напредак у смањењу трошкова, побољшаној прилагодљивости напојне воде, решавању проблема загађења мембране и интеграцији са другим технологијама.
